Они што се тастатуре лаћају,

буду лʼ сумњичени за задње намере,

читавог живота мораће да плаћају –

не дај Боже да се речима замере.

Часна реч се увек и даје и прима,

у противном јарост би пламтила,

опасно је бити и где дима има,

јер речи су велика злопамтила.

Пучина плава спава – као заклана,

Вече на кољу и мртво море,

нема старатеља наша суза слана –

како преживети све те метафоре.

У генетском коду што имамо – то је

са мајчиним мастилом посисано,

па и речи које више не постоје

јасно говоре – како нам је писано.